Aco Pejović je potpuno promenio skoro sve životne navike! Pazi na ishranu, ne puši, a više ne konzumira ni alkohol, tako da je primetno smršao, a kako i sam kaže u intervjuu za SCANDAL! i oseća se mnogo bolje!

– Nekako sam se dugo lomio da uradim ono što sam uradio pre nekih pet godina kad sam takođe dosta smršao. Nisam očigledno vodio računa, bio sam se opustio i došao sam do situacije da mi to smeta. Nisam više pertlu mogao da zavežem, pa sam rekao sebi Ok, sve je to lepo i pršut, i sirevi, svaki dan neko nešto slavi i zove na ručak, a ja kad izlazim, podrazumeva se poneka čaša više, hrana je u izobilju i onda sam rešio da se to promeni. Otišao sam kod nutricioniste Ane Petrović. Skinuo sam sedam kila, a skinuću i još! 

Koliko još?

– Neka bude još četiri!

Pa dobro, taman!

– Da, neću da preterujem!

Batalio si i alkohol…

– Jesam. Već 30 godina sam i više u kafani i sve vreme su tu jede i pije. Zaista se uvek i jelo, i pilo, tako da sam baš ponosan na sebe što sam spustio loptu s tim i što mislim da će ovaj period potrajati. Žao mi je samo vina, sve ostalo mogu da prevaziđem, tačnije, ne fali mi.

Ali kad nema alkohola, verovatno više i ne zaginjavaš celu noć?

– Moram da priznam da je mojih par prijatelja sve to fotografisalo. Bili u su u fazonu Molim vas ovo je istorijska slika jer sam tražio vodu i nazdravljao s vodom, teraju cirkus sa mnom.

Jel ti alkohol nedostaje?

– Moram priznati da mi nedostaje! Posebno kad radim. Navikao sam kad zapevam, da uzmem neku čašu. Ja volim da popijem, nisam pijanac da se teturam, da padam, ali sam bio u treningu. Samo mi na nastupima treba, jedba ili dve čaše da me podigne, ali sada treniram sebe i vežbam da pevam i bez čaše.

Kako ide s vodom?

– Za sada loše, voda mi nema tu težinu, nemam osećaj kad držim u ruci plastičnu čašicu vode.

Ti si sebe ugrozio i zdravstveno zbog alkohola?

– Verovatno da! Transaminaze su mi bile jako puno skočile, jetra masna, silne godine hrane i pića utiču na to, ali sve je sada super. Sve se vratilo u normalu, a ja ću se potruditi da tako i ostane.

Jesi li rešio očni pritisak?

– Jesam! I to je OK, a to mi se desilo od stresa i posla! Sve sam sada doveo u normalu, sve je kako treba. Ali ne valja ni kad je sve u redu. Kad ti sve ide u životu, uzmi mali kamenčić i stavi ga u cipelu da te žulja, to je stara poslovica. Ne valja kad je sve perfektno. Nisam rekao da neću više nikad popiti, ali sam rekao da ću napraviti pauzu koja je potrebna svakom čoveku. Bar dva ili tri meseca godišnje treba se čistiti!

Jedna ćerka ti je u Španiji. Da li ti nedostaje?

– Jako mi nedostaje.

Deca polako odlaze, kako se ti nosiš s tim?

– Moram da priznam, ja sam jedna velika plačipička, da se tako izrazim žargonski! Lako se zaplačem i kad vidim dete koje prosi na ulici. To mi svaki put teško padne. Ta deca treba da budu na nekom drugom mestu, a još znam da ona nisu tu svojom voljom i da ih neko tera to da rade! Znam i da novac koji im dajem ne ide u njihove ruke. Često se konsultujem sa prijateljima koji su možda kompetentniji da li treba dati. I oni mi kažu da ne dajem jer time samo pravim još goru štetu. A kad su u pitanju moja deca, Magdalena je najstarija, otišla je u Madrid. Prvih dana mi je bilo jako teško, u stvari, letos mi je bilo najgore. Jedna je bila u Njujorku, a ona u Madridu, a ja ustanem ujutru, krenem od sobe do sobe… Mi inače imamo neke interne šale, ja ih budim i onda krenem i setim se da nisu tu i počnem da plačem. To svaki roditelj oseća. Hvala Bogu, žive su i zdrave, ali svako jutro mi je bilo nekako teško. Kod matore sam bio u Madridu, a i čujemo se preko video-poziva redovno.

Jel to kontrola?

– Ma nije kontrola. Supruga je išla s njom da je smesti u stan koji smo joj uzeli u Madridu, a onda sam ja morao da odem da sve proverim. Ali mi je bilo još gore kada sam se vraćao. Joj! Pa sam i plakao! Emotivac sam, na decu sam najsabiji. Ona ustaje svako jutro u šest, ide na fakultet, tamo ostaje do osam ili devet. Jednu noć mi se javila u četiri ujutru, još je bila na fakultetu. To su master studije, pa imaju neke grupe i onda rade neke projekte do kasno. Ne spava dovoljno, a nije neko ko je navikao da ustaje tako rano i da kasno leže. Vidim da je preumorna, da joj nije lako. Sva je iznurena, mada se ne žali, veliki je borac. Biće to dobro.

Da li se ponosiš što se tvoja deca medijski eksponiraju?

– Od početka moje karijere supruga je bila ta s kojom sam se dogovorio da ne treba ni deca, ni ja da se pojavljujemo. Biljana mi je rekla da ja treba da se bavim svojim poslom, a da će ona svojim. Moja žena je doktor nauka na ekonomiji i ona je insistirala da decu držimo van medija i ja sam se složio. Kasnije, kako su deca odrastala, i one su srećne što nisu bile eksponirane i što su sada tu gde jesu, a ja sam opet jako ponosan što se to njima dopada. Ispostavilo se da je to ispravno, ali to ne znači da je loše što dece nekih mojih kolega ima u medijima. Naprotiv, ima dece koja su se lepo ostvarila, postali su uspešni i zapraćeni od strane medija. Mi smo ipak izabrali ovu stranu, smatrali smo da je to pametnije, ali nemam ništa protiv toga. Hvala Bogu, srednja je na medicini, gazi četvrtu godinu muški. Ona je baš bitanga, poništava devetke, na kraju smo ustali i supruga, i ja i naši prijatelji, pa smo je pitali Alo, šta radiš ti?! Znaš li ti koliko imaš da učiš! Ali ona je takva, voli da kad završi obaveze, kada očisti godinu sa vrhunskim ocenama, pokupi se i ide! Kaže Ja za tri dana idem u Njujork, u Madrid… I ja samo kažem srećan put, što bih je sputavao, radi sve kako treba, vredna je, uspešna…

Da li si držao decu pod staklenim zvonom?

–  Ne, ne!

Jesi li ih proveravao, ili im možda birao drugove?

– Nikada! Moji klinci su odrasli na Bežanijskoj kosi, okruženi smo tu prijateljima i moje ćerke su išle u normalne škole. Sve tri su završile državnu školu, prve dve su bile Vukovci, za najmlađu ćemo da vidimo. Imale su takvo okruženje, to su deca naših prijatelja, svi smo se međusobno viđali, tako da nije bilo potrebe da ih šaljem u neke druge škole ili da ih voze vozači.

Kako se ti osećaš kao najmanje obrazovan u porodici?

– Kao najmanje obrazovan, a sve sam obezbedio, tako da se time pokrivam. Kad je trebalo da upišem Muzičku akademiju, bio sam mlad, lud, zelen, kafana me dohvatila, ali kroz taj kafanski život naučio sam šta treba da radim i koji pravac treba da biram. Da li ću na pravu ili pogrešnu stranu. Za to treba i malo sreće i podrške prijatelja i kumova, a ja sam to imao od osnovne škole. Nikad nisam menjao prijatelje, samo sam sticao nove, ali oprezno. Ja sam nepoverljiv prema novim ljudima. Desilo se mnogo puta da me neki ljudi razočaraju, i onda kažem da je bolje da budem s prijateljima koji me do dana današnjeg nikada nisu izdali.

Družiš se sa Cecom, Matićima… S kim još sa estrade?

– Sve ljude sa estrade smatram kolegama i dobrim prijateljima. Pravi kućni prijatelji su mi Ceca, Saša Matić, kuma moja Aleksandra, Saša Popović, Brena, Goran iz OK benda, Bojan Leksington… Što se tiče porodičnih druženja i ulaženja u jaču i intimniju priču, malo je tih ljudi. Ja takav stav imam da se ne otvaram preterano pred ljudima.

Aca Lukas je izašao iz tvog života?

Pa, nažalost, sam je tako izabrao, tako da o tome ne bih dalje pričao! 

Ima li šanse da se pomirite? To sve ljude zanima…

– Ne razmišljam apsolutno o tome, niti želim da razmišljam. Neka to tako ostane!

Jel on osoba koja te povredila?

– To nije osoba iz onog sveta koje tek upoznaš! On je jedan od onih ljudi koji su ceo život prisutni u priči i onda odjednom nestanu. Nikome to ne prija, ali Bože moj. Što kaže Ceca – živ se čovek na sve navikne!

A kako je bilo na Cecinom veselju?

– Spektakularno! Kako bi drugačije moglo da bude?

A od Pejovića? Koverat ili poklon?

– Koverat! To je najlakše!

Deblji ili tanji?

– Ne znam! Postoje slike sa svadbe kad smo predali koverat, pa ocenite sami! Ima onih aparata što su kao skener, ne sumnjam da vi to sve možete da vidite!

Kako se to odredi koliko je dovoljno za poklon? Šta je dovoljno da se pokloni Cecinom sinu?

– Zavisi najviše od toga koliko si blizak sa domaćinom, odnosno sa osobom koja organizuje slavlje. Tako se pravi taj odnos poštovanja i veličine poklona i svega. Jednostavno, to ti se samo nametne koliko ćeš i šta ćeš… Ali ja moram da kažem da je Ceca žena zmaj i neko ko je poredsvadbe koja je bila spektakl, njoj zaista treba odati priznanje da je sama izvela decu na put. Njena su deca zlatna, postavila ih je da stoje čvrsto na svojim nogama bez muškarca. To može samo žena, majka, kraljica… Za najveći orden! Ona je muškarac!

Veliki koncerti kad si ti u pitanju?

Novi Sad, Spens 30. novembra. Karte se prodaju sjajno, mislim da ih nema više. Biće dobar zvuk, u to ne sumnjam. Jedino će što se gostiju tiče biti drugačija priča, a ostalo sve na nivou! 

A Beograd?

– Mislim da nema svrhe svake godine organizovati koncert, ja bar tako mislim! Možda iduće godine.

I ti si eksperimentisao muzički. Džala, Buba…

– Znaš kako, to ne bih nazvao eksperimentom, pre bih nazvao to tako da ja imam dovoljno kredita kod svoje publike i da onda mogu da pravim i takve izlete. Međutim, ispostavilo se da ta pesma Fatalna doza odlično prolazi i onda zašto da ne! Treba nekad izaći vans vojih okvira! Nisam nikad rekao da bih nastavio u tom pravcu, jer to nisam ja. Evo sada imam pesmu koja je baš u mom fazonu. Zvale su me kolege kao nikad pre da mi čestitaju! Kažu Kakva pesma, baš ti je legla! Nisu odavno čuli ono moje staro, pa im je drago.

A da li je tebi drago?

– Veoma, i pesma je dobra, i spot je urađen vrhunski. Baš su mi se sklopile kockice.

Gde vidiš sebe u narednom periodu, ipak vlada neko vreme hiperprodukcije. Jesi li odustao od borbe?

– Ja nisam odustao! Mada, ja se ni sa kim i ne borim. Prosto, ja sam Aco Pejović i imam svoj pravac!

Deluje da ste se ti i tvoje kolege povukli?

– Ne! Nismo se povukli, prosto, došli su neki novi klinci, to je bilo i sedamdesetih i osamdesetih…

Ali sada je ovo mnogo agresivnije?

– Pa da, ali zato što je moć medija jača! To nije bilo tako ranije, sada postoje na milijarde kanala, produkcija. Danas bi svi da pevaju, a meni to i ne smeta. Ako se to ljudima sviđa, nemam ništa protiv. Imam ja moje koji mene vole, nema potrebe da se borim. Ako se uopšte borim, to ne nazivam borbom. Ako imaš dobru pesmu, ne može ti niko ništa!

A Jutjub pregledi?

– I ti znaš, i svi mi odlično znamo… Svi oni i koji imaju po deset miliona pregleda, i oni znaju da to nije realna slika. Da ne budem grub, ali mislim da se oni teše tim pregledima, a da li se to kupuje ili ne… Ja to ne znam… Kako god da to ide… Najveći pokazatelj je ono što radiš na terenu i koncertima. Znam ja mnoge koji imaju po pet ili šest miliona pregleda, a kad dođu na nastup, nema tridesetak ljudi. Preglede prave klinci koji ne smeju da izlaze, oni vise na Internetu. Takođe, moram da kažem i da među tim mlađim muzičarima koji rade sve to što klinci vole ima dosta talentovanih. Sve to treba da ide svojim tokom, neka su živi i zdravi i neka prave što više muzike.

ZABRANJENO JE PRENOŠENJE CELOG ILI DELA TEKSTA!

Pejović pokorio Novi Sad: Pao Spens!


Ivan VukovićIvan Vučićević