Daleko od estradne vreve, Šerif Konjević živi u Minhenu sa suprugom i sinom. Tamo je, kaže, našao svoj mir. Svaki čas dolazi u Sarajevo i u Beograd. Uživa u svakom danu provedenom sa dugo željenim sinom, usporio je tempo i priznaje da nije onaj stari Šerif koji je umeo i te kako da oplete.

– Dugo sam u Nemačkoj, možda već tridesetak godina. Moj sin ima šesnaest godina. Zadovoljan sam čovek. Moj najveći uspeh je moja porodica. Ponosan sam i na sve ostalo, ali porodica je najvažnija. Imao sam buran život kojeg ne želim ni se sećam, sad sam u mirnim vodama.

Da li ti je sin muzikalan?

– Voli muziku, ali nije nešto… Nikako ne bih želeo da moj sin krene tim putem, da jede hleb koji jedu moje kolege i ja. Nije ni finansijska frka, ne treba mu estrada. Ja sam jedini pevač koji se ne reklamira, a imam puno posla. Nikoga ne diram, vidiš da me nema ni u žutoj štampi, nigde. Ranije je toga bilo, neke osobe su izmišljale svašta o meni.

Zašto ne bi voleo da tvoj sin krene tvojim putem?

– Ne bih voleo zato što ovo više nije muzika. Moj sin sluša neku drugu muziku, drugačiju od ove koju ja pevam. Nemam ja ništa protiv te muzike, ali… Bolje mu je da uči školu. Završava školu u Nemačkoj, dobro se kotira, dobar je đak. Ako ipak jednog dana bude poželeo, ne bih to dozvolio. Znam da on ni u snu nema glas kakav imam ja. Pa ja i ne živim u Bosni iz tog razloga, da ne bi ljudi pričali svašta – ’ej, on je dobar đak zato što je Šerifov sin i slično. Ma neka je živ i zdrav i moj sin, i sva deca ovog sveta.

Svuda te ljudi vole?

– Pa, mnogi me nisu voleli zato što sam imao dugačak jezik. Često sam znao biti iskren, a ta iskrenost me koštala. Jednom sam rekao da nisam bosanski pevač. U toj izjavi je falilo ono – samo. Zaista, ja nisam samo bosanski pevač, to sam hteo da kažem. I onda se digla neviđena frka. Jedno godinu dana su me ljudi pljuvali zbog toga! Nisu me pljuvali iz Srbije, iz Crne Gore, ali u Bosni su mi zamerali zašto nisam rekao da sam bosanski pevač! A u Beogradu mi niko nikad nijednu ružnu reč nije rekao. Hej, bre, smučile su mi se te priče. Nikoga prvi ne diram, ne volim nikakve podele, ali uvek se nađe neko kome nešto smeta. Ja, brate, vodim svoj život, svoju karjeru.

Šta su ti još zamerali?

– Ma otkud znam! Ogovarali su me oni koji nemaju druga posla nego da pričaju o tome ko se kako zove i ko je na kojoj strani. Ma ja nisam ni na čijoj strani. Ja sam samo na strani ljudskosti, iskrenosti i čovečnosti. Volim muziku, volim ljude, takav ću i umreti.

Koliko si u Nemačkoj pošteđen nekih stvari koje se dešavaju na estradi – ogovaranja, podmetanja, spletki?

– Znaš kako, jesam pošteđen tih gluposti. Ja nisam tip koji se time bavi, ne volim to iako imam dug jezik. Ali, da sam ovde, u Beogradu, bilo bi me mnogo više. U neku ruku, bilo bi mi i lakše. Ne bih morao tako često da putujem, ne bih imao ovoliko troškova, obaveza… Iz Nemačke dođem u Beograd, pa budem po hotelima. Sve ima svoje. Ali, ljudi me u Srbiji podržavaju onoliko koliko misle da vredim. Meni je dobro, nisam uvek svakom dostupan i to je velika prednost. U ovim godinama, ovako mi odgovara. Treba mi mir. Veruj mi, ljudi me traže, imam posla. Ali, ja sam se sada više bazirao na te neke fine, mirne varijante, na koncerte, mirne fešte.

Biraš gde ćeš da pevaš? Nisu ti pare najvažnije?

– Naravno da biram i da pare nisu najvažnije.

Koliko ova estrada ima veze sa onom estradom od pre dvadesetak godina?

– Nema blage veze. Sad ljudi sebi dižu rejting ružnom komunikacijom, svađama, groznim komentarima, svakojakim ekscesima. Da se razumemo – sve ovo je biznis. U tom biznisu, pomenila su se pravila. Pažnja na sebe se ne skreće dobrim pesmama, dobrim pevanjem, već kojekakvim cirkusima. To nije za mene. Neka radi ko šta hoće, neka se bori kako zna i ume. U neku ruke, ni ne krivim kolege, pevače i muzičare što se svađaju. Narod, brate, to voli. Ja to neću da slušam i čitam, a ko voli – nek’ izvoli.

Kao vrsnom pevaču, smetaju li ti oni što pevaju, a ne znaju?

– Neka peva ko hoće, kako hoće i kome hoće, mene to ne zanima!

A šta misliš o ovim novim muzičkim trendovima?

– Šta da ti kažem? Da sam protiv? Ne mogu to da kažem jer sam onda protiv svog sina koji voli tu muziku. Ništa meni ne smeta.

Sviđa li ti se to što rade Buba i Džala?

– Ja to ne razumem. Ali, bože moj, to ne razumeju ni mnogi koji to vole. Šalu na stranu, nisu oni bezveze. Ima u toj muzici nečega. To je ipak došlo odnekud. Ima to neku svoju težinu. To što ja ne razumem, ne znači da ne valja. Da Buba i Džala ne valjaju, ne i bili ovoliko uspešni. Ne bih ja sad tu mnogo komentarisao koliko je to kvalitetno. Ja sam ipak odrastao na nekoj drugoj muzici.

Tebe baš nikad nije ponela muzička moda?

– Nije, zato što sam uvek znao da to ne traje dugo. Eto, kada bih ja sada bilo kog kolegu ili nazovikolegu pitao šta je snimio pre nekoliko godina, on ne bi znao. Ja se uvek trudim da nađem pesmu koja ima neku težinu, neku priču. Pa eto, mnogi pevači na nastupima pevaju pesme koje sam ja snimio pre trideset godina.

Pričao si da ćeš da promeniš način života, način poslovanja, mnogo toga…

– To sam već uradio. Živim mirnije, neću da pevam po svaku cenu, neću da pevam svugde. Pevam onima koji vole moju muziku. Neću da pevam tamo gde gazda kaže – Ja sam tebe platio, pa moraš kako ja kažem. Biram gde ću, šta ću, sa kim ću i koliko ću.

Imao si mnogo razočarenja u karijeri, u životu?

– Bilo je razočarenja, kako da ne. Pa gotovo da nema dana da se u nešto ne razočaram! Kad si svaki dan u društvu pevača i muzičara, moraš se zbog nečega razočarati. Eto, pre neki dan sam se strašno razočarao zbog Jovana Mihaljice. Prvi put sam ga sreo pre neko veče. Od mnogih mojih kolega sam čuo puno negativnih stvari o njemu. Ali, to što on ima u glasu, takvu izuzetnu interpretaciju, ja to nisam čuo do sada! Takav pevač da peva po Beogradu, Srbiji, Bosni, bivšoj Jugoslaviji za neki sitan novac, tek da preživi! A kojekakvi… On peva bolje od svih pevača koje sam ja čuo. Šteta je, to me je mnogo razočaralo, da takva pevačina nema mesto koje zaslužuje.

Imaš neki poseban razlog da hvališ baš njega?

– Ma kakvi, ne treba on meni, ali moram da kažem, hoću da se zna da je čovek strašan pevač.

Koliko je ženama na estradi lakše?

– U, mnogo, pa zna se to… Mi muškarci nismo dostupni za neke stvari, zna se to. Ne želim to da komentarišem, iako ima pevačica koje baš vole da se o njima piše i što je tačno, i što nije. Ja o tome ne volim ni da pričam, ni da slušam. Pokušavam da budem dobar sa svima koji hoće da budu dobri sa mnom.

Ne smetaju ti oni za koje ljudi kažu da su zalutali u muziku, da kaljaju profesiju?

– Ne, ne, ništa meni ne smeta. Onako ljudski, meni je neprijatno da nekome kažem da mu tu nije mesto. Ja ću biti u nekom dodatom žiriju u Zvezdama Granda, biću mentor nekim pevačima… Neću ja nikoga da menjam, ne mogu ni sebe da menjam, ne mogu da menjam stil. Mogu ja da pevam ovo moderno, mada to i nije pevanje, nego recitovanje… Narod je, brate, taj koji bira koga će da sluša.

A slušaš li ti Mariju Šerifović, Jelenu Karleušu, Severinu?

– Šta reći o Mariji Šerifović? Ona je pevačina. A što se tiče Jelene Karleuše… Ona ima svoj manir pevanja, žena je skontala šta njoj leži i treba da radi i neka se ljuti ko hoće, ali ja moram da kažem – ona je prepametna i zna šta radi. Sve najpozitivnije o njoj! Ni o Severini, ništa loše. Tu ću stati…Severinu neću da komentarišem.

Da li si skoro čuo neku dobru pesmu, koja ti se dopala?

– Šta znam… Ne računam ove koje su kratkog daha. Nažalost, među nama više nema čoveka kojeg sam najviše cenio i voleo na estradi. Nema više Šabana Šaulića. Ali, na svakom nastupu kažem da je on bio najveći i dok sam ja živ, ne sme niko ništa loše da kaže za njega.

Pratiš li rijalitije?

– Ja to gledam, neću reći ništa u negativnom smislu.

Šta misliš o pevačima koji ulaze tamo i o anonimnim ljudima koji posle rijalitija postaju pevači?

– Recimo, Zorica Marković, ona je moja jaranica. Verovatno je ulazila da zaradi neki novac. A da neko nekoga u rijalitiju nauči pameti ili da drži predavanje, to je van pameti. Ja lično, nikada ne bih ušao u rijaliti. Ja te svađe ne podsnosim. Nisam konzervativan, znam ja da se posvađam i te kako, znam da budem bezobrazan, da budem đubre. Ali, miroljubiviji sam od mnogih, neću nikoga da diram. Ovi po rijalitijima su skroz kontra. Diraju druge kako bi dobili prostora za svađu.

Zašto ne govoriš sa Lepim Mićom?

– Nas dvojica ne pričamo, ali nikad ga javno nisam napadao niti ću. To Lepi je nadimak koji mu je deda dao. Protiv njega ništa nemam. Nas dvojica smo bili u komšiluku. On je pametan, vispren, mudar, zna igru. Ja samo psovanje njegovo ne volim. Bili smo drugovi. A šta se to desilo, ni sam ne znam. Nisam ni ja tada bio cvećka, imao sam dug jezik, a on je bio marioneta nekih pojedinaca. Ne znam, bio je nesporazum neki. Nismo u kontaktu, bilo pa prošlo.

Šta misliš o tome što je legenda Lepa Lukić ponovo ušla u rijaliti?

– Ne mislim ništa. Lepu Lukić volim i poštujem. Ušla je, nažalost. Ima jedna dobra stara izreka – mlad delija, star prosjak. To je to. Ja sam se u životu uvek trudio da kod mene ne bude tako. Kad u poznim godinama treba da se uživa, da čovek bude svoj na svome, da ima svoju porodicu, da uživa u plodovima svoga rada… To je žalosno.

Mnogi su pozne godine godine dočekali sami, u teškim uslovima…

– Jesu. Možda bi i sa mnom bilo tako, možda bi bilo još gore. Možda me ne bi ni bilo. Danas sam čuo jednu zanimljivu izreku od Dragana Marinkovića Mace, nešto u fazonu – kakvu ženu imaš, takav život živiš. A mene je život nagradio fantastičnom ženom. Da nije nje, ko zna, možda bih i ja završio sam, u nekom rijalitiju.

ZABRANJENO JE PRENOŠENJE CELOG ILI DELA TEKSTA!

 

Kupite NOVI BROJ MAGAZINA VIP! Sinovi SE ODREKLI MILOŠA BOJANIĆA! OTKRIVAMO SA KIM JE SPAVALA MILJANA I ČIJE JE DETE! Nada Obrić: Kada sam KLINIČKI UMRLA VIDELA SAM RAJ! (VIDEO)


Vesna TasićIvan Vučićević