Da može da zaboravi, Toni Cetinski bi mnoge ružne trenutke izbrisao iz sećanja. Dan kada su njegovi roditelji uhapšeni pa su noć proveli u zatvoru, dan kada je autom prešao preko čoveka koji je ležao na putu, dane kada je shvatio da je došao kraj njegovih brakova… Mnogo je teških trenutaka u životu poznatog pevača. Posle svih drama, lomova i padova, ne želi da se seća bolne i teške prošlosti. Uživa u četvrtoj deceniji uspešne pevačke karijere, kaže da mu snagu daju muzika, publika i ljubav i beskrajno se raduje što će ponovo zapevati u Beogradu. Ipak, priznaje da su neke rane još sveže.

– Neke stvari će mi ostati za ceo život, nikako i nikada se ne mogu izbrisati. Trenutak kada treba pomoć čoveku i svest da nisam mogao izbeći to što se desilo. To su teške i mučne stvari koje ostavljaju ožiljke. Sve što se proteklih desetak godina dešavalo u mom privatnom životu, ostavilo je duboke ožiljke. I to što se desilo mojim roditeljima, i ta nesreća u kojoj je stradao čovek… Ne verujem da će ikada zarasti.

Ko ti je pomogao da se izvučeš iz depresije, da se oslobodiš sumornih misli i da se ponovo smeješ?

– Svi ti ljudi koji su se sa mnom poistovetili, oni koji su osetili svaki moj loš trenutak i bili uz mene… Prijatelji, nekolicina kolega, svi oni koji su sa mnom bili u lepom i dobrom, pa umelida prepoznaju i ono drugo i stanu uz mene. Čak i oni koji nemaju nikakve veze sa mnom, već samo vole moju muziku. Bilo je strašno teško, bilo je toliko crno da sam mislio da više nikada neću zapevati, da je kraj svemu i da više nemam kuda. Nisam bio kriv, ništa pogrešno nisam uradio, nisam bio pijan. Saosećam sa porodicom stradalog čoveka.

Da li ti je neko okrenuo leđa i razočarao te?

– Ne, ne, ne… Nisam to primetio. Čak i ako jeste, ja od bola i tuge to uopšte nisam registrovao. Nemam kome šta da zamerim. Bezbroj puta sam se pitao gde sam ja pogrešio. Odgovor nisam našao.

Uz tebe je bila tvoja supruga Dubravka. Kažu da ti je ona spasila život.

– Jeste, tako je bilo. Dubravka mi je zaista spasila život i izvukla me kada sam posustao, klonuo. Ona se u mom životu pojavila u jednom teškom trenutku, kada sam verovao da sam sa brakovima završio i da više nikada neću živeti sa nekom ženom. Posle drugog razvoda, odustao sam od ljubavi. A onda sam sreo nju, vratila mi je veru u ljubav, u život…

Našao si sreću u trećem braku. Kako si podneo dva razvoda? Bilo je tu svega, čak i vraćanja dugova…

– Ne želim toga da se sećam, niti da pričam o tome. Sve je to teška prošlost, a ja idem napred. Imam dvoje divne dece, sina od 22 godine koji živi u Berlinu i ćerkicu od 10 godina.

U jednom intervjuu si rekao da si mogao tri puta da nestaneš. Šta se to dešavalo?

– Bilo je svačega. Padanja, kriza, teških trenutaka. Uvek kada su mi se dešavale ružne stvari, mislio sam da nema dalje i da nema gore. Ali, posle svakog pada, pa ustajanja, dolazilo je nešto još gore. Evo, ovo poslednje što se desilo… Crnje nije moglo. Često kažem da me je dragi Bog pomilovao nekoliko puta i zaista je tako.

Kako si se izborio sa zavisnostima od alkohola, lakih droga i seksa?

– Nisu bile tri zavisnosti, već samo dve…

Koje nije bilo?

– Ma nije više važno. Jedino je važno da sam svoje zavisnosti stavio pod kontrolu i izborio se sa njima. Sa alkoholom nikada nisam imao problem. Bilo je mnogo teških trenutaka i velikih kriza, kako u karijeri, tako i u privatnom životu. Hteo sam da odustanem, ali sam se uvek vraćao. Bilo je i uzbudljivo i teško, odrazilo se na moje zdravlje, ali sada sam dobro. Ne želim da pričam o tome. Život mi je bio toliko uzbudljiv, zanimljiv i pun drama, da su mi predlagali da se napravi scenario za film po mojoj životnoj priči… Možda, jednog dana…

Koga bi voleo da vidiš u publici na koncertu u Beogradu?

– Radujem se svakom koncertu i svakom čoveku u publici. Od običnog čoveka, do kolega, svi su mi podjednako dragi. Moj dragi kolega Đule Van Gog zna da naleti na moje nastupe. Uvek se oduševim kad mi pošalje poruku da je bio na koncertu. Njegova podrška mi mnogo znači, izuzetno ga cenim. Mnogo kolega me je podržalo kada sam pevao u Areni. Poštujem svakoga ko je izdvojio vreme i novac da dođe da me sluša taj dan.

Zoveš li kolege na koncert ili ko se sam seti da dođe?

– Ko može, taj dođe. Dolazili su Željko, Marija Šerifović… Ja volim sve kolege, pa valjda i oni vole mene. Koliko daš, toliko i dobiješ, to je uzajamno.

Kako ocenjuješ situaciju na muzičkom nebu na prostorima bivše Jugoslavije?

– To je ozbiljna tema, ozbiljna problematika koja zahteva dugu priču. Ima svega i svačega. Klanova, zavisti, ružnog, lepog… Svim mladim kolegama koji počinju, savetovao bih da paze sa kim rade, da ne veruju svakome i da ne ulaze u klanove. Ja nikada ni u jednom klanu nisam bio, iako su me mnogi hteli i zvali. Možda je to malo teži put. Treba se izboriti za podršku medija i kolega…

Ti je imaš!

– Da, ja je zaista imam, ali voleo bih da na prostorima bivše Jugoslavijeu, u svemu tome, bude više ravnopravnosti i ravnoteže, da bude uzajamno. Da i sa naše strane bude mnogo otvorenije za izvođače sa ovih prostora, kao što je ovde otvoreno za mene i kolege iz Hrvatske. Kako bih rekao, da nemamo strahove jedni od drugih. Da ne bude taštine i barijera. Što se tiče publike, tu nema problema. Izvođači iz Srbije se dobro kotiraju u Zagrebu. Ono što publika voli, uvek nađe put do nje. Tu barijere ne mogu ništa. Ali, kad se spomene politika…

Bolje o muzici, nego o politici!

– Ne bavimo se mi politikom, ali se nažalost politika bavi nama. Već je postalo dekadentno baviti se politikom i pričati, političari se previše baziraju na neka prošla vremena. A mi hoćemo dalje. I ne samo mi, već ti mladi ljudi koji imaju po dvadesetak godina. Mnogo ih truju politikom, a treba ih toga poštedeti. Omogućiti im da vide budućnost, da ne moraju sutra trbuhom za kruhom iz svojih država. Da budu veseli, srećni, neopterećeni podelama bilo koje vrste…

Misliš li da je folk potisnuo pop i rok?

– Ne bih ja tako rekao. Ne osećam kao da me neko ugrožava i potiskuje. Krećem od sebe… Nisam pristalica podela, ne delim ljude ni po veri, ni po seklsualnom opredeljenju, pa ni po vrsti muzike kojoj se bave ili koju slušaju. Žanrovi se mešaju, a ja podržavam sve što je autentično. Volim cajke, volim narodne pesme…

Slušaš li Brenu, Cecu, Daru, Karleušu, Seku…?

– Ne, to ne slušam. Nikada nisam kupio CD od tih pevačica. Niti drugih… Sećam se da je prva kaseta koju sam kupio kao dete, bila kaseta sa Bajaginim pesmama. To je bilo davno, krajem osamdesetih. Iz tog razdoblja, znam da sam slušao Olivera Mandića. Bio sam pritajeni roker, uvek sam hteo biti svoj i iskazati ono što ja osećam.

A slušaš li Severinu?

-Ne, ne… Ne pratim baš šta Severina radi. Ako moram komentarisati, smatram da je Severina bila mnogo bolja na početku svoje karijere, onako kako se davno predstavila i na ovdašnjem tržištu. Ali dobro, ona je slobodna žena, može da bira šta hoće da peva. Čujem da se priklonila ovim novim trendovima. Zajedno smo počinjali u tom nekom pop duhu. Ja sam ostao tu gde sam počeo, uz malo koketiranja sa densom devedesetih, kada je dens bio u ekspanziji…

Pevao si i druge žanrove, glumio u mjuziklu?

– Da, pevao sam i operske arije i Bon Džovija… Eksperimentisao sam, ali tamo gde se ne osećam svojim, ne pokušavam. Čovek mora da bude svestan svojih gabarita, mogućnosti. Meni je najbolje u ovoj vrsti muzike.

ZABRANJENO JE PRENOŠENJE CELOG ILI DELA TEKSTA!


Vesna TasićIvan Vučićević