Zorica Marković je nekoliko puta javno rekla da joj je prekipelo, da estradu i mnoge na njoj više ne može da podnese i da diže ruke od muzike, estrade, svega. Nedavno, na majčinom grobu, u rodnom selu Tubići, Zorica se zaklela da više nikad neće pevati.

“Svega mi je dosta – spletkarenja, podmetanja nogu, ogovaranja, omalovažavanja. Na majčinom grobu sam rekla – Oprosti, majko, ne mogu više, teško mi je! Ne mogu više da plivam u toj septečkoj jami u koju se estrada pretvorila. Znam da sam joj obećala da ću pevati do poslednjeg daha, ali sada osećam da to ne mogu. Dugo sam plakala na majčinom grobu, sećajući se svega i svačega… Mnogo mi je bilo teško. Dojadilo mi je da pričaju o meni da sam najveći prevarant, da sam ružna, propala. Oduvek kojekakvi prežvakavaju moj život, preživaju moj život kao krave kad se najedu.”

Sećaš se obećanja datog majci dok je bila živa?

“Naravno, nisam ga zaboravila. Zbog Bosanca sam majci morala da obećam da nikad neću prestati. Sećam se, pre mnogo godina, moj Ilija je još bio mali, majka je bila kod mene. Dragan Stojković Bosanac je svratio kod mene. Uzeo je harmoniku i zasvirao pesmu Tebe nema. Kad je čula Bosanca kako svira, majka je počela da plače. Nisam mogla da je smirim, suza suzu stiže. Bila je izuzetno muzikalna, i ona je pevala u izvornoj grupi. Samo mi je rekla – Sine, da snimiš ovu pesmu. Samo ti sa ovim čovekom sarađuj, on ima dušu…”

Bosanac te je pratio kad si proglašena za pevačicu godine, kad si napravila haos sa pesmom Mirno spavaj, nano?

“Jeste, ploča sa tom pesmom je prodata u dijamantskom tiražu. Kad sam dobijala priznanje za pevačicu godine, 1994. Bosanac me je pratio. Televizija je direktno prenosila događaj. Moja majka je bila u mojoj kući, čuvala je mog sina Iliju. Kad sam došla kući, ona je plakala od sreće. Rekla mi je – Sine moj, kad sam ja doživela da tebe takav čovek prati… Sad i da umrem – ne žalim! Ako i sutra umrem, nemoj nikad da prestaneš da pevaš. I zaklela sam se da nikad neću prestati. Zato sam na njenom grobu jecala, molila je da me oprosti.”

Zar se sa Bosancem nisi posvađala?

“Sećam se, bili smo u Zemunu, u Pinkovom studiju. Radili smo album Pozdravi ga ti. Ma po sto puta me je vraćao da otpevam jedan triler. Tražio je da ga otpevam, kako je rekao, onako šabanovski. Pre toga je radio sa Šabanom, pa je valjda mislio da svi treba da pevaju kao Šaban. Stvarno mi je pukao film, pa sam ga opsovala – Jeb’o ti Šaban mater! Naravno, daleko od toga da je to bila neka svađa.To su bila, da kažem, onako, kreativna, radna prepucavanja. Čuj ja da budem Šaban? Pa ne pada mi na pamet! A Bosanac je zaista majstor svog posla. Nema mu ravnog…”

U kakvim si odnosima sa Šabanom?

“Ma sa Šabanom Šaulićem nisam u životu prozborila ni 50 reči! Nisam ni imala prilike. Nikad nisam bila u klanu te ekipe šabanovaca od koje pevač ne može ni da priviri na neku romsku svadbu. Njega poštujem, jedinstven je, volim dve njegove pesme, ali po mom ukusu je Tozovac. Šabanu svaka čast, ali ta njegova ekipa koja radi romske svadbe je – sačuvaj bože!”

Misliš na Vericu Šerifović, Zlatu Petrović…?

“Ne, ne, Verica Šerifović je neutralna, ona je OK. Zlajka je otkačena lujka, mislim, u najpozitivnijem smislu. Bezopasna, mnogo dobra osoba, kolegijalna. Kad je neko pita za broj mog telefona, zbog posla, nikad neće reći da nema. Nikad neće reći – šta će ti ona, ona je skupa, kao neki…”

Ostaje Snežana Đurišić?

“Ma pusti, nije to zvanično udruženje, prećutno se formirala ekipa u koju ne možeš da prodreš. Tu su još razni samozvani menadžeri, razni muljatori… Da uđem u rat sa njima? Ne pada mi na pamet. Ja sam se lepo, kulturno povukla. A oni neka se bore kako znaju i umeju i neka su im alal te pare što ih uzimaju. Nikad im nije dosta. Meni je, brate, dosta. Pljuvali su me što sam ušla na Farmu, a du*e bi dali da i oni uđu negde. Eto, neki su ušli u Grandove zvezde, u Pinkove zvezde. Šta je to drugo, nego isto rijaliti? Neke glumataju velike dame, ma Sofija Loren nije nikakva dama u odnosu na njih. A dobro znam ko su i šta su i kakvo smeće imaju u životu. Ne mogu da podnesem foliranje.”

Čudo se ti, tako borbena, povlačiš?

“Ja se povlačim jer ne osećam da više pripadam tom čudnom, mutnom svetu. Znam šta će reći zlobnici – priča da se povlači jer je niko ni ne zove više nigde, nema tezge, nema gde da peva! Mnogi su prestali da me zovu jer sam im više puta rekla da neću, da nema tih para. Ali, neki me i dalje zovu. Odem, otpevam jednom mesečno ili jednom u tri meseca. Gde hoću, kad hoću, koliko hoću. Za ovih deset godina, koliko držim kafane, dosta sam pevala. Pevale su u tim kafanama moje kolege, ali sam redovno mikrofon uzimala i ja. Kroz te kafane je prodefilovalo dva miliona ljudi!”

Da li si nekad zvala Zoricu Brunclik, Šabana ili Mitra Mirića da pevaju kod tebe?

“Jesam. Ti koje si pomenula su me kulturno odbili. Šta ćeš, gospoda. Znaš, mnogi su izbegavali da pevaju u kafanama koje sam držala. Valjda su mislili da moja kafana nije njihov nivo! Nije me pogađalo njihovo odbijanje. Njihov problem što nisu shvatali da je lakše pevati tu, ispred nosa, nego se akati po putevima, avionima. Neke nisam mogla da ubedim jer su se plašili beogradske publike. Velika je frka pevati u Beogradu!”

Neki nisu hteli da ti pune džepove…

“Jeste, čula sam ja to mnogo puta – što da pevam kod nje, da njoj punim džepove. Budale. Oni koji su pevali, dobijali su honorare od po hiljadu-dve evra za veče! Vraćali su se kućama punih džepova. Malo li je?”

Ko te je na estradi najviše povredio?

“Muškarci i nisu toliko, oni su amateri u odnosu na žene. Ove nadobudne gospođe, malo koja da me nije dokačila. Ove pevačice iz mlađe generacije, mnogo bolje se ponašaju prema meni nego one starije. Popovićeva škola! On ih je učio da budu fine, kulturne. Recimo, super su Prijovićka, Milice – Pavlović i Todorović, Mirjana Marković…”

A Rada Manojlović?

“Pa dobro, i ona je OK. Ali, ona je malo onako… Mislim da se mnogo zatrčala, nešto mi tu ne štima… Dobro, sva ta deca piče svoje fazone. Ali, one što su postale poznate pre dve-tri-četiri decenije, kao da su uhvatile boga za onu stvar! Uspele su mnogo više nego što su sanjale, ali im to nije dovoljno. Uvek im je sve malo. Ne znaju koliko je dosta. Treba im valjda još da se popnu na Mars. Mene su uvek gledale sa omalovažavanjem, kao da sam građanin drugog reda, gledale su kako da me ponize…”

Ima li neka da je ostala normalna?

“Vera Matović! I nju su nešto ismevali, gledali je sa visine. Kao vidi seljanku. A u stvari, umirale su od zavisti. Žena im je zapržila čorbu kad je kupila kuću do Tita! Mogu pod prozor da joj pljunu!”

A Nada Topčagić?

“Pa Nada je moj film! Žena i po! Uvek svoja, pozitivno luda. I njoj se neki smeju. Budale, pokondirene tikve. A ona ima super brak, odgajila divno dete, mnogo stekla, vredna. Žena za svako poštovanje.”

I Anu Bekutu stalno hvališ?

“Bekuta i ja se nikad nismo privatno družile. Ali, prija mi njen glas, boja njenog glasa, njena energija. Ona je, jednostavno, moja koleginica koja dobro peva i koju poštujem. Ostala je dosledna u našem odnosu, nikad me nije pljuvala i ja to poštujem. Mnogi ljudi se promene kad zaključe da su postali veliki. A ona je postala velika, a nije se promenila. Isto kao Saša Popović, Željko Mitrović.”

Neki su ti zamerali što mnogo psuješ…

“U mom kraju vlada apsolutna sloboda. Sloboda govora, sloboda kulture, lepote. A psovke su kao uzrečica. Ustane moja majka ujutru, pa zove komšinicu na kafu – Hej, Milijana, hajde na kafu, pizda ti materina. To je kao dobar dan. Kad odrasteš u takvoj sredini, normalno je da psuješ. A kakve psovke lete po estradi, da ti se želudac prevrne, da ti se život smuči!”

Ima li šanse da se pomiriš sa nekada velikom prijateljicom Vesnom Zmijanac?

“Ma pusti to. To je davno ispričana priča koja je dojadila i bogu, i narodu. Mučno mi je više, nema tu šta novo da se kaže. Bolje da ostane ovako, za vek vekova. Ona je srećna baba. Neka bog da sve najbolje i njoj i njenoj deci. Želim joj da ima još unučadi.”

Jesi li u kontaktu sa Džejom, on je još pre dve decenije pričao da si propala?

“Nisam ga dugo čula ni videla. Ne sećam se šta je to bilo pre dvadeset godina. Jeste, pred bombardovanje sam dala preko 20.000 maraka za album. Snimila sam ga, izašao je malo pre nego što su počele da padaju bombe. Kao da sam uloženo kroz prozor bacila. Sticaj okolnosti… Ali, eto, nisam propala.”

Nisi se naljutila na njega zbog toga?

“Ma kakvi. Kažem ti, i ne sećam se šta je to bilo. Ja sam sa njim uvek bila super. Mnogo puta sam mu pomogla onda kad mu je bilo mnogo teško. Kad je njegova supruga Nada bila trudna, bio je u lošoj finansijskoj situaciji. Povela sam ga na jednu svadbu, čini mi se da je to bila prva svadba na kojoj je pevao. Zaradili smo odlično, bio je presrećan kada je napunio frižider. Nekoliko puta sam ga čula da javno prča o tome i da plače dok priča. Svaki put sam mu rekla – Ej, nemoj da mašeš tim, ćuti, nisam ti pomogla da bi o tome pričao. Uvek je među nama bilo poštovanja. I kada je Marina Tucaković htela da mi da pesmu Zar ja da ti brišem suze, rekla sam joj da ta pesma nije za mene, da nisam tip pevača koji može da je iznese na pravi način, da je za Džeja.”

ZABRANJENO PREUZIMANJE CELE ILI DELA VESTI I FOTOGRAFIJA


vesna tasićivan vučićević